Општина Бела Паланка
званична презентација општине

Подземне воде

Тло средњег Понишавља је омогућило стварање практично свих облика подземних водотокова и видова њиховог појављивања на површини (изузев вруља): издани (фреатске, нормалне и пукотинске); подземни токови (самородни и понорнички), врела (крашка и контактна) и све врсте извора. На крају постоји завидан број минералних и термално – минералних извора.

Издани

Присутне су три врсте издани: фреатске, дубинске – нормалне и пукотинске.

Дно Белопаланачке котлине поседује три нивоа нормалних издани од 8 – 12, 16 – 18 и 26 – 28 метара.

Пукотинске издани, које су најчешће на просторима средњег Понишавља, се образују тако што атмосферска вода понире у дубину кроз пукотине стена и отиче системом подземних канала. Такви су на већим надморским висинама: Корубе под Преслапом над Влашком пољаном, Корубе под Девојачким гробом, Сталовник и неколико мањих извора у Смрденачкој падини изнад Козје, Бавће у Рињском атару изнад Моклишта, Баре, Трбушевац и Вртешка на Равништу изнад Бабиног Кала итд.

У потесу Сврљишких планина веома су ретки извори у суровом кречњачком кршу. Отуд је посебно вредно поменути пукотински изворБавћеи Влашки извор,који избијају под крашком заравни Рињски Вртопи.Посебно је маркантан Бавће, који се налази на малој благој заравни типично карстном подручју и има облик бунара, који је у нормалним временима пун скоро до врха, а у сушним спадне за 1 – 1, 5 m.

Подземни водотокови

Сем три наведена типа издана, као облици подземних вода се јављају и подземни речни токови. Овде се разликују самородни и понорски подземни речни токови.

Самородни подземни токови

Највећи део површине средњег Понишавља су простране крашке области, чију геолошку основу сачињавају кречњачке стене. Оне су (првенствено) под дејством падавинских вода али и тектонских потреса испресецане разноврсним пукотинама. Кроз њих површинска вода продире у дубину и отиче системом подземних канала. Вода се појављује на дну дубоких долина у виду врела различите издашности. Такве области, у којима површинска вода понире у дубину кречњачке масе (тако да на површини нема водотока, али их има у подземљу) су велика камена Гулијанска пустиња на Сврљишким планинама и цела страна Сврљишких планина на севреном ободу котлине, карст Валожја и карст Шљивовичког виса. Хидрографска мрежа је са планинских била, заравни и површина премештена у дубину. Дезорганизација површинске хидрографске мреже није текла истовремено на планинском подручју, тако да су се овде издвојила оба поменута типа подземних крашких токова - и самородни и понорски.

Највећи подземни самородни ток одводи воду са јужне стране Сврљишких планина и храни Крупачко врело. Положај унутрашње антиклинале испод Сврљишких планина, састављен од вододржљивих стена, одражава се не само на правац подземних токова, већ и на површину унутрашњих сливова. Тако је у јужној суподолини сврљишког издуженог планинског венца дужине преко 25 km,  положај унутрашњег развођа одредио да постоји само једно јако Крупачко врело на улазу у Сићевачку клисуру.

Са друге стране, на Сувој планини самостални подземни токови образују се на страни антиклинале, али су усмерени и према њеном паду од СЗ-ЈИ. Тако је подземно хидролошко развође Суве планине потиснуто на југозапад према Заплањској корутини. Ипак у суподолини северне стране самородни токови Суве планине хране шест јаких врела и десетину снажних крашких извора и контактних извора. Највећи самородни ток храни  у облуку Црвене реке Космовачко и Ветанско врело, а на северној страни – Вргудиначко. Други већи самородни ток одводњава подручје Голаша на Сувој планини и избија на Мокрањском врелу. Одводњавање Рженца вероватно храни Дивљанско врело.

Понорски подземни токови

Понорнице на овом подручју, према количини воде и дужини тока, спадају у слабе поточиће, изузимајући изворишни ток Сврљишког Тимока, који понире у Пандиралу код Периша.

Коритничка река је највећа понорница у средњем Понишављу. Њен изворишни део избија у селу Бежишту где се формира Бежишка река, чији слив представља западни део Суве планине под Ракошем и део испод развођа Превала код Ресника са површином од 15 km2.  Пре понирања у Ждрелу она формира омањи басен. Ждело је дужине 3 km, а његово корито је засипано дробинским и сипарским материјалом и кречњачким блоковима. Количина воде у овој реци зависи од годишњег доба. Водостај у реци је најмањи за време лета и она тада пресахне на самом улазу у клисуру. Са јесењим кишама она продужава свој ток и избија у Коритничкој котлини. Река уноси у котлину велику количину дробинског материјала за време бујица.Понирућа вода Бежишке реке бојена је на око 1,5 km пред улазом у Ждрело. Појавила се после 68 сати на Коритничким врелима која су удаљена свега 1,5 km. Проток воде на месту бојења је износио 30 l/s, а на месту где се вода појавила био је 160 l/s. Време до појављивања обојене воде трајало је 68 h, што говори о веома малој брзини у подземном току. То је Петровића упутило на закључак да су „коритничка врела осим водама понорнице храњена и водама неког самородног подземног тока“.

Воднодолски поток избија на висини од 960 m. Његову сабирну област чини северна страна Шљивовичког врха, а главни извор је контактни, на споју кратецијских творевина флиша и кречњака. Сем протока овог главног контактног извора, у пролећне и јесење дане, њему се придружује и више бочних токова периодских извора са надморских висина од 985 m. У пролеће и за време топљења снежнице прокључају потоци и извори, па вода избија на све стране и поток се уз гласну хуку спушта ка свом пониралишту. Издашност Воднодолског сталног извора је веома ограничена. Међутим, за време кишних периода он уме да сакупи и до 150 l/s из горњег тока долине Водног дола. На око 300 m низводно од чесме, поток силази у Воднодолску увалу преко низа узастопних каскада у кречњачком камену, чије се појединачне висине крећу од 30 cm па до 2 m. Укупна висина свих каскада до места на коме он понире износи око 30 m. Петровић је вршио испитивање овог тока бојењем. Установио је да се код протока од само 15 l/s и бојењем са 2 kg уранина показала обојена вода у Белопаланачком врелу. Тако је утврдио „да Белопалначко врело не припада затвореном већ понорском хидролошком систему, који одводњава највећи део Шљивовичког венца.

И Головршина чесма представља каптирани контактни извор на споју кратецијских творевина флиша и кречњака, који избија на северној страни Поповог врха, на висини од око 620 m. Лоциран је на благој таласастој заравни „Головршини“, која је добила име према некадашњем власнику чифлука Турчину Головрши. Водоток са чесме убрзо понире у скаршћену удолину која представља део високог одсека према Јанћиној падини. За време спарних лета не одмакне далеко од чесме, због његове мале издашности. И овде је Петровић вршио испитивања подводних токова, којим је доказао да се сабирно подручје Белопаланачког врела протеже од Великог курила, преко Поповог врха до Шљивовичког виса. То је доказао бојењем воде одмах испод чесме, која се појавила у врелу после 22 h.

Чесма у Водном долу је каптирана за потребе сточара, али у њеном окружењу постоји низ извора. Неки од њих су каптирани за потребе локалног водовода за Кременицу

Пошто се формира, Воднодолски поток се спушта преко низа оваквих каскада у дужини од око 300 m и убрзо понире у растреситом материјалу увале

Теловачка река, најдужа понорница у овој области, извире у врху омањег проширења у флишу, смештеног између Шљивовичког врха и планине Белаве. При максималним издашностима, после тока од 3 km и наглог скретања са правца З на правац С, она нагло понире у издухама на дну корита. Петровићева експериментална испитивања тока бојењем су показала да се и ова понирућа вода придужује претходно поменутим. Она је након 112 сати такође изашла у Белопаланачком врелу.

У сабирној области Белопаланачког врела постоје још две сталне речице понорнице, а то су Пештера и Гаврановац.

Головршина чесма, Пошто је вода почела да се губи од места каптирања до саме чесме 2005. г. је вршена поправка и том приликом је нађена опека античког порекла

Пештера представља понорницу која настаје од више слабашних пиштаљина под самим Шљивовичким врхом, чије се воде сакупљају у заједнички ток, пролазе кроз крашку увалу и након кратког тока, за јаче издашности, пониру у великој пећини. За слабије издашности вода и не стигне до пећине. За време јачих пролећних или летњих пљускова - ту се формира мало језеро по принципима карактеристичним за овај крашки феномен (подземни пећински канали не могу за тако кратко време да приме сву количину воде, па се на крају увале краткотрајно формира језеро).

Гаврановац(Гавраник, Гарваник) је врло слабашан извор у истоименим Гавраничким ливадама. Каптиран је у чесму за потребе сточара. Његова вода понире одмах поред сабирног корита.

У Белопаланачком буџаку извире понорница Сврљишки Тимок, који се формира од два водотока: Козјанске реке и Пајешке реке – Турије. Прва извире испод Бабине главе и формира се од више извора (Вирови, Влајчов мос, Облачица, Божина бара); међу којима је највишљи и доминантан Јасен, а Турија се формира од низа извора, међу којима највиши извиру у атару Орље. Оба се спајају код Мирановачке Куле, да би се после кратког тока улиле као понорница у пећину Пандирало. У горњем току, све до села Козје, леви водоток се зове јеноставно Река. Испод овог села је то Козјанска река, али се нигде (ни спојене са Туријом) не називају у народу Сврљишким Тимоком. На кршу Сврљишких планина, који се карактерише потпуном дезорганизацијом површинске хидрографске мреже, простор у коме се формира понорница Сврљишки Тимок представља највећи басен са затвореним унутрашњим сливовима. Он је уствари већа увала са специфичним хидролошким одликама. Слив је развијен у сенонској синклинали, изграђеној од пешчара и лапорца, а окружен баремским кречњацима. Од Сврљишке котлине одвојен је ниском кречњачком гредом – Пандирало. Ова греда се диже за 30 m изнад алувијалне равни ова два спојена водотока и налази се на надморској висини од 470 m. У самом њеном дну се налазе активни понори у које се слива изворишни ток Сврљишког Тимока и само после неколико стотина метара избија у врху кратке клисурасто-кањонске клисурице врела Сврљишког Тимока. Најнижи канали врелско понорске пећине Пандирала у Перишу, међутим, не могу да приме укупну количину доточне воде у време обилних падавина, па се онда образује мало језеро, које не траје више од десетак дана. Ово се дешава током јесени и у пролеће, али може да се догоди и лети после обилних пљускова, јер је терен јако обешумљен.

Са Белаве се спушта Теловачка река, мала по протоку, безначајна понорница. У горњем току, у шумама Белаве, она ипак много значи и протиче кроз живописну долиницу. Њене понируће воде према Петровићу учествују у храњењу Белопаланачког врела

Powered by Vladimir Jocic