Општина Бела Паланка
званична презентација општине

Положај и физишко географске одреднице

Положај и физичко - географске границе средњег Понишавља

Међу најбоље познаваоце разматраног подручја са географског становишта убрајају се М. Костић и Ј. Петровић. Међутим, њихова поимања географског подручја средњег Понишавља су различита.

Тако, према Петровићу - средње Понишављеје веома сложена геоморфолошка целина коју чине Белопаланачка и Коритничка котлина и изворишни облук Црвене реке. Белопаланчка котлина је дугачка 22 km, а највећа ширина јој је 4 km. Коритничка котлина је дугачка 18 km и по својим одликама је типичан представник корутине (изузимајући ерозивно Мокранско проширење). Узводно је од Ђурђевопољске котлине (која је дугачка 8 km) одвојена кратком (1,5 km) сутеском Св. Оца, а низводно од Островичке котлине релативно дугачком и великом Сићевачком клисуром (17 km). Од Лужничке котлине је одвојена Бежишким ждрелом. Овако омеђена област средњег Понишавља има површину од 516 km2.

Према Костићу, међутим, у средње Понишавље спада и Ђурђевопољска котлина. Тако у цитираној референци он наводи: „Ђурђево поље је котлина средњег Нишавља”. Даље наводи да је „Нишавина долина композитна и да се у свом средњем делу састоји из: Сићевачке клисуре (17 km), Белопаланачке котлине (22 km), сутеске Св. Оца (1,5 km) и Ђурђевог поља (дугог у правцу исток-запад око 8 km)”. На другом месту такође дефинише Ђурђевопољску котлину као саставни део средњег Понишавља и то као горњи део: „Сутеска Св. Оца, ртаста епигенија Нишаве, дуга 1,5 km, а дубока 85 до 185 m. ... спаја Ђурђевопољску котлину, из горњег дела средњег Нишавља, на истоку, са Белопаланачком котлином”.

Композитни и полигенетски карактер Нишавске долине

Нишавска долина представља саставни део маркантне Нишавско-маричке удолине. Река Нишава протиче тереном који садржи минералне материјале различитих физичких својстава (првенствено чврстоће), па је тако образована као сложена или композитна долина. У њеном току постоји низ долина, хорстова, сутески и клисура, које су настале радом сила речне ерозије, као и тектонским покретима. Отуд је она и полигенетска. Јанковић посебно истиче у „Историји развитка нишавске долине”  да Нишавска долина представља ,,најбољи пример” полигенетске долине. Ипак, и у таквој композитној, полигенетској и сложеној долини Нишаве, средње Понишавље представља по својим геоморфолошким одликама посебну област.

По својој широј припадности и мезо-физиогеографском положају Белопаланачка котлина припада интрабалканском низу котлина. Тај низ котлина почиње Софијском котлином на истоку и настављајући се преко Пиротске и Ђурђевопољске котлине завршава Белопаланачком, као последњом интрабалканском котлином на Западу.

Основни облик области је створен тектонским процесима који су генерално утицали и на физиономију рељефа. На данашњи изглед су утицали и накнадни процеси језерске абразије и акумулације, флувијални процеси и крашке ерозије. У Ветанској корутини су присутни и флувио – денудациони процеси и механичко распадање стена, а постоје претпоставке и о утицају глацијалног феномена.

За допунске информације може се консултовати прилично богата литература као и монографија Митић, Д. Средње понишавље - основе стратегије заштите природних и створених вредности, Универзитет у Нишу, 2006.

Powered by Vladimir Jocic