Општина Бела Паланка
званична презентација општине

Средње Понишавље у турском периоду

Понишавље и Софијски санџак

У време под турском окупацијом Белопаланачка котлина је припадала Софијском санџаку, од времена његовог оснивања пасве до XVIII века. Софијски санџак припадао јеЕјалету Румелија, а Турци сугаосновали 1393.г., одмахпосле битке на Косову 1389.г. када су почели да учвршћују своју власт на Балканском полуострву.Тада је у Софију било пренето седиште румелијског беглербеглука и она је постала главно место Румелије. Велики Софијски санџак, од краја XIV до последње деценије XVвека, је обухватао сво Нишавље и град Ниш.

У то време није постојао Нишки санџак,јерје Ниш припадао Софијском санџаку.На основу једногпореског списка(главарине, харача) Румелијског ејалета идентификована је граница санџака, па се поуздано зна да није на истоку прелазила Суву планину и Сићевачку клисуру.

Средње Понишавље и Пиротски кадилук

Скоро у целокупном периоду под турском владавином (све до најмлађег турског доба)белопаланачка област је била управно везана за Пирот. Имајући у виду регионално-географски значајподручја, у Пироту је успостављена и административнафункција,још од најстаријих времена турске владавине - Пиротски кадилук Софијског санџака. Пиротски кадилук се спомиње често и у званичним турским документима почев од XVIпасведосрединеXIXвека.

Средње Понишавље и Нишки кадилук

Због турско-аустријских ратова уXVIIIвеку у Нишу су се налазиле веће војне јединице којима је заповедао сераскер ''Абдола-Баша нишки''. То је била титулавеликогпаше са три туга- једнака санџакбегу.Из тих разлога је успостављена новатериторијалнаподела, којом јебелопаланачки предео у XVIIIвеку потпао под Нишки кадилук. До тога је дошло услед провођењаЦариградског друма долином Јелашницеиповезивања насеља у изворишном облуку Црвене реке и осталом делу котлине. Овим везама је предеосаобраћајно-економски биоупућен на Ниш као значајан привредни центар.

Белопаланачка котлина и Пиротска нахија

Почетком XIXвека Белопаланачка котлина је територијално потпала под Пиротску нахију. У оквиру ове нахије се нашла комплетна Сићевачка клисура са својим селима почев од Просека, Сићева, Островице до Градишта. Граница између Пиротске и Нишке нахије била је на западу на Плочи, на развођу између Белопаланачке и Нишке котлинеи ту се налазила стражара звана ''Козољокуш – Караула'', коју је забележио и Каниц приликом својих посета. Слична караула се налазила и на Стражи изнад сутеске Св. Отац. Као што се види гранични положај на меридијанском ободуизмеђу Белопаланачке и Ђурђевопољске котлине, базиран на античким предеоним границама, поновио се и у XVIII веку као окружна граница између Нишке и Пиротске нахије. Иста граница постојала је у првој половина XIXвека и на Плочи. На тим су границама биле постављене и стражарске карауле. Осим тога, на Сићевачкој клисури и Сувој планини, од XIV до XVIII века, па и доцније, постојала је предеона међа ''етнографског појаса'' тзв. „пиротског Шоплука'', који је раније Сићевачка клисура знатно преграђивала према западу и Биначком Поморављу.

Белопаланачка котлина и Нишавска епархија

О оснивању Нишавске епархије и упућености средњег Понишавља на Пирот оставио је запис Каниц, који је касније пренео и Костић:

Нишавскаепархија је основана 1761.г.,али је одмах по оснивању укинута. У њен састав је улазила:БелаПаланка,део Софијске дијацезе(Трн,Брезник и област Старе планине до Св. Николена Балкану). Западна границаНишавске епархије је била подударнаса територијом Пиротске нахије. Тако је у саставу ове епархијебило исело Сићево.Нишавскаепархијаје обновљена1821. г., па је тако средње Понишавље поново упућено и управно и верски на Пирот.

Припадност подручја организационим јединицама позног турског периода

ГРАНИЦА СРБИЈЕ И ТУРСКЕ ПРЕД ОСЛОБОДИЛАЧКЕ РАТОВЕ

И у периоду најмлађегтурскогдоба гранични положај средњег Понишавља и Белопаланачке котлине дошао је до изражајаповлачењем државне границе између проширене Србије и Турске. На старој античкој и турској санџачкој и нахијској граници, гребеном Сврљишких планина и северним ободом котлине повучена је 1834.г. граница између ''нове српске кнежевине и турске царевине''.По тој граници све до 1877.г.Белопаланачка котлина са осталим Нишављем остала је у Турској.

Граница између Србије и Турске до 1837.г.је најпре комисијски утврђена,а тек касније је постављена тзв. ''граница од плота''. О постављању ове физичке препреке говори наредба кнеза Милоша Обреновића од 28.јула 1837.г. којом јевојном команданту Дунавско-тимочком пуковнику Стевану Стојановићу наређено: ''да се граница'' од Алексинца до Вршке Чуке, „где полшчана врљиком, а гди е планина, гором загради, да би се кордон бол чувао, да ни стока ни људи овострански тамо, онострански амо прелазити могу''. Граница од плота постојала је све до ослобођења ових крајева, до 1877.г.

Дуж граничне линије поред Белопаланачке котлине постојале су српске карауле на Пернатици, Барама и Пандиралу.Ову караулу на Бабиној глави забележио је Каниц: идући низ „Митхад пашин поштански пут стиже се без великих тешкоћа на плато Бабина глава, затим код његове округле карауле... прелази двама мостовима изворне краке Сврљишког Тимока и држи се његове десне обале све до прве поштанске станице, карауле Мирановца”.

МАТЕРИЈАЛНИ ОСТАЦИ ИЗ РАЗДОБЉА ПОД ТУРЦИМА

Бела Паланка – турски град, центар средњег Понишавља

Мехмед-ПашинаПаланка

Због изузетно погодноггеографскогположајакојије имао некадашњи град Извор на раскрсници важних путева,смештену средишту котлине, почетком XVIIIвеканајвероватнијенишки или пиротски заповедник Мехмед-пашаподижена том месту утврђење и путну станицу.Значај утврђења је био мали јер је оно рађено од лаких материјала и служило је првенствено заодбрануод хајдука и друмских разбојника. Оно је било, као и остала привремена утврђења тога добаобично земљано упориштеојачано кољем и постављено на главном путу. Значај Новог Села сасвим је опао оснивањемМехмед-Пашине Паланке, јер сусе новоселски Турци преселили у њу одмахпо њеном оснивању.

Муса-ПашинаПаланка

Према Каницу је „у години 1047. хиџре (1673.), како наводи Хаџи – Калфа (Румели унд Босна, пиротском судији је наложено да се постара за изградњу једне паланке у Куричешмама...“. Међутим биће да је исправнија година коју наводе Челебија и Јиричек 1638-39. када је пиротскомкадији билонаређено „ручним царским ферманом султана Мурата IVда из нова сазида паланку у Куричесми“.Међутим, нова паланка није подигнута на рушевинама Куричесме, већ на ондашњем месту Мехмед-ПашинеПаланке,која нијебила сигурно склониште и заштита од опасних хајдука. Нова паланка је завршена 1639. г.по планубудимског валије (беглербега)Коџа Мусе по коме је и прозвана Муса-Пашина Паланка.

План турског града је сачинио артиљеријски мајор Јован Брдарски, а касније га је објавио Јован Мишковић 1889. г. са детаљним описом града.

План Белопаланачког-турског утврђења

“Белопаланачки град је био четвороугаоног облика; две дуже стране су биле окренуте северо-истоку и југо-западу, а друге две краће југо-истоку и северо-западу. На сваком углу постојала је по једна округла кула, а у средини сваког градског платна, по једна полуокругла кула. Дуже стране имале су око 140 m, а краће (она према Пироту), југоисточна 110 m, а северо-западна 95 m. Све су куле имале унутрашњи полупречник 4,7 m, а полуокругле поред платна 5,3 m. Дебљина зида, како кула тако и целог градског платна, износила је 1,1 m. Свака кула је била на два спрата и на сваком је било по три прореза (шатри) са ширим отвором унутра; на горњем спрату неке су куле имале и повише прозора, нарочито према висовима одакле им је већа опасност претила. Округле куле имале су по два отвора, поред сваког платна по један, а полуокругле (средње) куле по један улаз, сви око 1 m. Висина градског платна још се држи на 6 до 6,4 m, а куле су још за 1 до 2 m више. Град је имао два уласка (капије), обе на дужим странама, и то: на југозападној страни према вароши, био је улаз под четвртастом кулом, а на дужим странама, и то: на југозападној страни према вароши, био је улаз под четвртастом кулом, а на североисточној страни између средње и угловне куле. Град је зидан понајвише од тесаног камена”. Муса-паша је за путнике саградио један велики хан.

Мустафа - Пашина Паланка

Пошто је почетком XVIII века тврђаву обновио инасеље око ње опасао јаким палисадама нишкиМустафа-паша,обновљена паланка је прозвана Мустафа-Пашином Паланком.

Ак – Паланка

Први пут се Паланка назива именом Ак Паланка у ратним материјалима маршала Секендорфа (1737. г.). Каниц наводи да је у аустро-турском рату од 1737. - 1739. годинеПаланка претрпела ратна пустошењатако да суАустријанци приликом повлачења 1737. г. порушили неке зграде у Паланци,а међу њима разорили и великиутврђени каравансерај (дужине63 mи ширине31 m).

О рушењу овог каравансераја Милићевић је касније забележио (у „Новим крајевима“) по сећању мештана са погрешном годином: „До рата аустријског 1688. у Белој Паланци био је један хан, особито леп као грађевина, и врло користан путницима као задужбина. А тада су ћесаровци, принуђени оставити ово место, тај красни храм спалили и порушили, “да се непријатељ њиме не користи”.

 

 

Ак Паланка, како је видео Фелиx Канитз у периоду пред ослобођење од Турака

Остали материјални остаци из турског периода

Белопаланачки турски град се данас налази само у траговима у таквом стању да се на основу његових постојећих остатака не може сагледати његова некадашња свеукупна димензија, нити изглед. То се пре може учинити на основу доступних историјских извора.

Табије – помоћна тврђава

Турци су 1867. г.саградили помоћну тврђаву Табије западно од града - изнад друма на једном истакнутом ћувику, удаљеном неколико стотина метара од краја града. То је било кружно утврђење пречника 35 m., у коме се налазио и паланачки затвор. Ово утврђење је служило и за војничку обуку. Годишње се ту обучавало до 250 турских регрута. Табије и данас постоји у руинама код саме локације данашњег гробља.

Powered by Vladimir Jocic