Општина Бела Паланка
званична презентација општине

Средње Понишавље у средњевековном периоду

У циљу бољег разумевања наследних права над облашћу Понишавља и могућег ктиторства над црквама и манастирима у овом крају није згорег објаснити начин на који се сустиче двоструко баштињење овог подручја од стране гране Немањићких потомака и потомака великог жупана Десе (око 1112. - око 1180. г.).

Не улазећи у историјску расправу о административно – државној припадности многољудне жупе ДЕНДРА константујмо само да њу чини источна Србија и крајеви северозападне Бугарске, те да њу баштини жупан Деса од средине XII века. Грчки извори говоре да је Дендра пространа и богата област у суседству Ниша (на раскршћу путева Средац – Ниш и Београд – Солун. Доста се расправљало о томе да је то Нишавска област, или да је то предео јужно од Ниша, па и да је то Шумадија. Дакле, постоји већи број мишљења о простору који захвата област Дендра. Овде се приклањамо мишљењу да је то велика област источно од Ниша (можда од Дунава на северу до трнске области на југу, на истоку све до иза Старе планине, а на западу све до Велике и Јужне Мораве. Дакле области Дендра свакако припада и средње Понишавље.

Сукоби Милутина и Драгутина са рођаком Михајлом Шишманом и освајање Видинског деспотства

Тако ће у периду обнављања Другог бугарскг царства између Србије и Бугарске са променљивим пространством егзистирати жупа Дендра, а затим Видинско деспотство чији ће династи бити српског порекла из колена жупана Десе. Понишавље ће, са променљивим обимом, бити у границама ове жупе и деспотства.

Период од XII до XIV века

У средњевековнодоба од XII до XIV  века, Белопаланачка котлинаје у саставу српске државе. После Немањиних ратова на истоку (1183. - 1190. г.), територијално је припадала Нишавској жупи. У историјско – географским изворима ова се жупа зове ''Област нишавска''. Око 1220.г., када је Понишавље било на територији ''великог жупана Вукана'', ова област је чинила посебну жупу у једном од нишавских предела. Ипак, њен положај може да се третира као погранични.

Наредне године доносиле су несигурност подручју средњег Понишавља. И поред тога, што је Немања заиста имао озбиљне намере да Ниш учини престоницом (ту је подигао цркву св. Пантелејмона), стечено велико пространство је могао да обезбеди само са спољашњом подршком. Византија је само чекала да пређе у офанзиву.

Немањина српска држава и положај Понишавља у њој

У наредним периодима Понишавље припада Душановој српској држави. Након 1338. – 1386. г. Турци освајају Понишавље.

Из приложене карте се види да је у периоду владавине српских средњевековних владара положај Понишавља био врло незавидан. Са једне стране, је постојала вековна оријентација властеле ка центру ондашњег царства – Цариграду и југу, углавном преко Македоније, а са друге, важан првац Нишавском долином увек је водио војске на Србију било на директан, било на алтернативни ударац. То је доприносило нестабилности и несугурности подручја и онемогућавало његов развој.

Гранично подручје са видинском облашћу

У току српског средњевековног периода, па и касније, гранични положај ове области (и на северној- упоредничкој,а затим и на меридијанским странама обода) се базирао на граница материторијалне поделе из римског времена. У склопу осталог средњег Понишавља, Белопаланачка котлина је била у граничном положају са Видинском облашћу. ''Гранични положај Видинске области као административне целине'' и њена ''засебност се нарочито јавља с обновом бугарске државе''. Она представљ уствари измењену жупу Дендру којом владају потомци жупана Десе: Немања, Техомил и Константин Тех. Овај последњи ће своју жипу укључити у састав Бугарске државе када буде постаоцар. Она се почела значајније осамостаљивати у другој половина XIII века,1271. г.када је у Видину завладао деспот Јаков Светислав (иначе техов рођак), који је под угарском заштитом владао самостално. У XIV веку, Видин са својом облашћу ступа потпуно у вазалство српског краља.

Завладавши Видином 1398.г., Турци су завладали и свима земљама које су се под Видином налазиле.Турски географски извори сведочеда су Турци у опсегу Видинске области образовали Видински санџак. То значи, да је ова област на гребену Сврљишких планина, односно на северном ободу котлине (све до повлачења границе између Србије и Турске 1834.г.), била гранична област између Софијског и Видинског санџака.

Граничниположајподручја се огледа и у томе што је на северном ободу котлине била и граница Сврљишког кадилука, односно Сврљишке нахије из Видинског санџака и Нишког или Пиротског кадилука,односно Нишке или Пиротске нахије из Софијског санџака.

Извор - српски средњевековни центар средњег Понишавља

Прво помињање разматраног подручја се налази у писаним документима, навођењем Извора (Беле Паланке) у XI веку, али се поуздано зна да је насеље постојало још раније у VIII или IX веку.

У средњевековно доба (од XII до XIV века) Белопаланачка котлина је у саставу српске државе.После Немањиних ратова на истоку (1183.г.) територијално је припадала Нишавској жупи. У историјско – географским изворима ова се жупа зове ''Област нишавска''.Око 1220.г., када је Нишавље било на територији ''великог жупана Вука'', ова област је чинила посебну жупу у једном од нишавских предела.

„На месту разореног средњевековног Извора Турци су засновали друмско село и путну станицу с конаком. Као такво ново насеље под исквареним именом помињугатурски споменициXVIвека све до 1565. г. У турском дневнику похода од 1521. г. о војевању султана Сулејмана Величанственог против Београда, каже се да је у уторак 20. јуна 1521. г. био конак царске ордије у Извору".У том дневнику се помиње конаковање и у Клисури, што је сасвим нормално за ордије такве величине.И у дневницима осталих војних похода Сулејмана Сјајног 1526, 1529, 1532, 1542, 1565.г. даље на север-на Угарску, такође се говори о селу Извору. Оволики број похода са „спремањем захира и осталог што треба“ сигурно није могло издржати место таквих потенцијала као што је село Извор и оно је у првој четвртини XVI века потпуно замрло. Турци су се раселили већ негде око средине XVI века и населили суседно богато Ново Село.

Powered by Vladimir Jocic