Данас белопаланчани знају само за једну своју цркву. То је црква Христовог Вазнесења у центру вароши за коју је Канитз у поводу њене изградње забележио да се након ослобођења од Турака 27. децембра 1877. „хришћанско становништво из околине одмах бацило на рушење тврђаве. Њен источни и јужни фронт, заједно са свим турским зградама, послужили су као каменолом за цркву Христовог успенија, која је 1882. подигнута на старијим темељима...“. Годину дана након ослобођења од Турака варошани Беле Паланке се обраћају министру црквених дела са молбом да се омогући градња цркве.
Пројектант белопаланачке цркве је био арх. Милорад Рувидић, стални наставник (историје архитектуре, византијске архитектуре и архитектонских проблема) Архитектонског одсека Техничког факултета у Београду. На основу предрачуна и плана нишког дежурног судије духовног суда од 3. јула 1905. г. упућеног министру просвете и црквених дела на ревизију и одобрење, министар је 14. маја 1903. г. донео решење о одобрењу градње нове цркве у Белој Паланци. Градњу је требало извести према плану и предрачуну израђеном у Министарству грађевина, тако да црква има површину од 132,63 m2 и висину заједно са кубетом од 21,15 m. Радови су почели 1909. г., а завршени су 1910. г. Уобичајено - основа је триконхоналног типа и са свим фасадама, сем источне, подељеним по хоризонтали на три поља кордон венцима и по вертикали полуколонетама на угловима где се сустичу углови апсида. Доње ивице прозора се подударају са доњом ивицом кордон венца, а горње одвајају површину испод кровног венца на којима се истичу мање розете са крстовима. Црква је омалтерисана и данас обојена, тако да се полуколонете и кордон венци јасно издвајају својом цигла бојом од основе, која представља неку средину између драп и розе боје. Пре ове задње рестаурације фасаде, црква је била обојена хоризонталним наизменичним тракама тамно окер и пурпурне боје. Улаз на источној страни је подигнут на три степеника, са два бочна пуна стуба и два полустуба који носе трем, а западно прочеље има трапезни облик. Кубе је моћно, осмострано и у потпуности представља решење српских средњевековних цркава. И оно је подељено на угловима полуколонетама са прозорима на свакој од осам полигоналних површина. Градња одговара тзв. ханзеновом стилу.
Црква св. Успенија у Белој Паланци - спољашњи изглед олтарске апсиде
Пре данашње главне цркве лоциране у центру вароши, белопаланчани су користили цркву на старом гробљу. Око 1835. г. четрдесет српских кућа је саградило ову цркву уз постојеће старије здање на старом паланачком гробљу. У њој се служило све док се није порушила и њену улогу није преузела црква у центру вароши. Изгледа да се почетак рада школе у Белој Паланци може повезати са подизањем ове цркве на старом гробљу. За ту годину се, међутим, везује и почетак школства у Паланци.
Пре последње рестаурације фасаде, црква св. Успенија у Белој Паланци је била обојена хоризонталним наизменичним тракама тамно окер и пурпурне боје
О најстаријој цркви на бившем белопаланачком гробљу се ништа не зна, сем године њене доградње – око 1835. г. Рустичан и груб начин градње најстаријег дела очито говори о веома старом настанку. Вероватно да би са оригиналним кровом (или бар приближном реконструкцијом) деловала много упечатљивије и служила на понос вароши
Испред олтарског дела и наоса цркве била је подигнута савремена верзија припрате, па је и она порушена. Садашње стање целокупног објекта тражи право решење: дијагностику објекта уз помоћ археолошких, пројектантских и рестаураторских стручних радова, како би се самоиницијативом избегле штете које могу да се нанесу вредности старог дела
Изглед дограђеног дела на цркви у старом белопаланачком гробљу пре него што је она порушена
