Крашки рељеф

У целом сливу Нишаве кречњачке стене имају највеће распрострањење у средњем Понишављу. Сува и Сврљишка планина су две јединствене крашке области, које захватају највеће кречњачке површине у кречњачким пределима источне Србије. Дебљина кретацејских наслага у појединим планинским деловима прелази 1500 m. Кретацејски кречњаци, са великим садржајем CaCO₃ (увек је већи од 90 %), захватају велике, непрекидне површине, а показују се највише као масивни и танкослојни. Лапоровити и силификовани кречњаци на једном делу Суве планине јављају се спорадично и на малим површинама. Кречњаци су вишеструко убирани, навлачени и разламани, тако да су испресецани бројним раседним и другим пукотинама. Ове пукотине полазе од површине, а завршавају се на дну кречњачке масе, тј. у зони контакта са старијим стенама. Појаве угља указују да суза време трајања неогеног језера планине биле под шумским биоценозама. На краткотрајање шумских заједница у овој области сведочи мала дебљина лигнита. Појаве угља су откривене на северним падинама Суве планине, док у суподини Сврљишких планина нису откривени слојеви угља.

Површински крашки рељеф

На планинама средњег Понишавља развијен је разноврстан крашки рељеф. Крашке површи се одликују низовима вртача, валога, шкрапа и шкрапара.

Валога Три локве на Сувој планини

Псеудокарст се формира на младом кречњачком материјалу – бигру. Бигренозне наслаге се налазе, почев од Клисурске дубраве, преко паланачког старог гробља, Малог курила и Новог Села, до Вргудинца. Дакле, наслаге бигра се налазе на југоисточном ободу Белопаланачке котлине, а највеће су у доњем делу простране крашке заравни Клисурске дубраве. Дебљина бигра креће се и до 20 m. Овде нема неког значајнијег представника крашког рељефа, сем можда, пар вртача на Дубрави. Прави представници крашког рељефа у бигру су каменице. На заравни Клисурске дубраве налази се десетак пространих вртача, чија се дужа оса креће између 150 i 200 m. То су Зочин, Јанков и Шупљин вртоп и др. Каменице су најмање пречника 10 – 20 cm, а највеће достижу и до 1 m.

Крашка површ Валожја заузима око 16 km². Представља највишу и највећу зараван која припада средњем Понишављу (налази се на надморској висини од 1400 - 1500 m). Изграђена је од доње кредних кречњака. На западу почиње од Кишног рида, преко Длбине до Гаврановог рида на истоку, до Шангајског врха, на југу. У грађи површи Валожја мање је банковитих, а заступљени су слојевити кречњаци. Степен карстификације је изузетно велики и може се поредити само са Велебитом.

Детаљ са Валожја

Долазећи на плато Валожја, Канитз је записао да се „овде нашао на стрменитом карстном терену какав је видео само још у Истри и Црној Гори“ и да је поводом пљуска који је доживео на Ракошу „имао пред собом феномен карста који је тако изврсно описао Цвијић“. Истиче се добро очуваним вртачама, висећим долинама, музгама, шкарпама и јамама.

А Цвијић је у свом опису рекао како: „Површ Валожја има мрежасту карсну пластику: сплет од валога, „падина“ и вртача, између којих су гола кречњачка брда и ртови...Валоге су сличне увалама у динарском карсту. То су мање дугуљасте и уске увале, по правилу равног дна које је покривено терра росс-ом и другим делувијумон и избушено многим алувијалним вртачама. Стране валога су стрме, кад што каменити зидови и њихова суподина је цик-цак линија, која се где-где у облику оштрих ртова пружа у валогу, а где-где од њих повлачи; кречњачке стране су често покривене шкрапама“.

Валоге на Ракошу

Крашки рељеф Сврљишких планина лежи, географски посматрано, између Нишаве и Сврљишког Тимока. Разбијено развође ове планине према Сврљишком Тимоку је северна граница Белопалначке котлине. Сама планина има заравњено теме на просечној надморској висини од 1200 m. То је пространа крашка зараван са укупном површином од 160 km² без икаквог површинског отицања. Она је у северној подгорини разбијена једном уздужном удолином, чије је дно у палеозојским шкриљцима. Дуж обода ове удолине, на контакту палеозојских шкриљаца и баремских кречњака се јавља низ сталних извора храњених са крашке заравни темена Сврљишких планина. То подручје носи микротопоним Баре и вековима је представљало једино поуздано место за напајање водом у овој огромној каменој пустињи за сточаре и њихово благо.

Разноврсни облици карста на Сувој планини

Белава се одликује, такође, специфичним крашким рељефом. Поред карактеристичног тзв. „потпуног пећинског саламања“ из којих су проистекле подбелавске псеудодолине, остали рељеф овде чине:

• Одсек Белаве (који бескомпромисно оштро раздваја Ђурђевопљску котлину и планину, стрмим, скоро вертикалним стенама које на Црвеној стени достижу до 200 m),
• Подбелавске псеудодолине (ширине до 50 m и дужине до 500 m, са дном прекривеним огромним блоковима до 5 m³), које Петковић сматра бујичним иако је јасно да су уздужни профили јако изломљени и да атмосверске падавине одмах пониру. Нема равнодушности пред апокалиптичном сликом деловања побеснелих подземних сила у овој најнеобичнијој долини света,
• Псеудовртаче (које је Цвијић идентификовао као вртаче засипане сипаром, а Петковић као вртаче са понором). Костић их сматра обурваним пећинским дворанама, које у низу чине утисак скаршћене долине) и
• Станичењске леденице (које се карактеришу хаотичним појављивањем полигоналних блокова услед саламања и које представљају јаме и поноре некадашњих пећинских река).

Подземни крашки рељеф

Широм Суве планине и Белаве, на одсецима Трема, Голаша и подбелавском крашком платоу, виде се тамни, овални отвори пећина. Неки од ових отвора су неприступачни. До неких се може прићи само уз помоћ помагала (лестви или конопаца), а до неких се може прићи, али не и сићи. То су углавном просте пећине и окапине. На северним ескарпманима Суве планине најпознатије окапине су Орлова гнезда и Поткапци на Ржанцу изнад Космовца, а у доломитском кречњаку Ждрела има поткапина са именима Латинска црква и Скривница.

Од белавских подкапина је најпознатија Потина дувка у атару Чифлика.

На Сврљишким планинама су чешће окапине и јаме. Окапине овде зову пештерима.

Већину приступачних подкапина и пећина средњег Понишавља људи су од давнина користили, па у њима има трагова ранијег живота. Систематског истраживања ипак није било.

У кречњацима средњег Понишавља развијени су разгранати подземни, пећински системи. Ова област се одликује великим бројем јама, али искоро потпуним одсуством значајних пећина, осим Врелске пећине у Белој Паланци и пећина у селу Крупцу. Пећ у Барском хриду, пећина Велика Врановица и Шљивовичка пећина не припадају постојећим хидролошким системима крашких врела која избијају у суподини Суве и Сврљишких планина.

Јама Леденица под Тремом је типична понорска јама и представља перманентну леденицу. Јавља се на завршетку крашке депресије. Налази се под самим Тремом, на висини од 1780 m. Има изглед зјапеће, проширене пукотине, дужине 2,5 m и ширине 1,6 m. Према Петровићу, то је највиша јама у кршу источне Србије и једина стална леденица, која стално садржи снежно ледену масу. Позната је сточарима на целом Валожју, који је без извора - изузимајући Ракош чесму, па се овде преко лета исеца залеђена маса и открављује на сунцу за напајање стоке. Дебљина леда крајем августа није мања од 5 m, а у годинама са изузетним падавинама, дебљина нарасте и до 4 m. Претпоставља се, да најдубљи слојеви леда потичу још из последњег леденог доба.

Јама у Коњском налази се на дну плитке, скаршћене долинице, на висини од 1100 m на североисточној страни Голаша. Зјапеће гротло јаме је дужине 2,8 m и ширине 1,6 m. Од улазног гротла настаје једноставан вертикалан канал, скоро истих димензија, све до дубине од 62 m. На дну се налази омање проширење испуњено блоковима и другим материјалом.

Јама у Малом Коњском припада типу апсорпционих корозивних јама. Налази се на дну велике левкасте вртаче, пречника око 280 m и дубине око 50 m. Са горњег дела у вртачу улази једна сува јаруга дугачка преко 300 m. Од улазног отвора почиње једноставан вертикалан канал, испитан до дубине од 45 m. Зидови јаме су углачани. Дно вртаче покривено је дебелим дилувијалним наносима, у којима није било видљивих отвора, попут вертикалних јама. Јама је била позната по томе што се у њој најдуже одржавала ујезерена вода после јаких летњих киша. На Валожју је откривено и испитано још 9 јама. Од тога 5 су у валогама, 3 су у вртачама, а само једна у шкрапару.

Дубока пропаст представља прави каменити процеп висине 1,4 m и ширине 0,8 m. Налази се на јужној страни Трештен врха на висини од 1460 m. Од улаза се спушта вертикалан канал дубине од 32 m.

У сврљишким планинама испитано је 8 јама. Највећи број се јавља на Рињској и Гулијанској површи. Почињу у бунарастим, каменитим вртачама, на дубинама и до 10 m. Највећи број јама има облик звекара, јер се завршавају омањим кружним дворанама пречника и до 15 m. На Рињској површи су откривене јаме:

• Горњи вртоп – улазни отвор је налик процепу дужине 2,8 m и ширине 1,6 m, а дубина је 38 m.
• Јама под Кршем – почиње гротлом дужине 1,6 m, ширине 1,2 m, а дубине до 18 m.
• Латинска дувка – изнад села Клења, једноставна пропаст дубока 12 m.
• Царева дувка – изнад села Љубатовице, дубока 18 m.
• Јама Мезилица – између Вртопа и Сулигате је типична звекара дубине 28 m.

У Гулијанским планинама су откривене две безимене јаме, типичне звекаре, дубоке 28 и 26 m, као и јама Дубока пропаст, која је дубока 30 m.

Белава на својим северним одсецима у атару Станичења има специфичан крашки терен настао пећинским саламањем. Због реткости оваквих крашких творевина, овај терен је од посебног интереса за морфоспелеолошка проучавања, утолико пре, што су знаменита имена српске науке Ј. Цвијић, К. Петковић и Ј. Петровић већ претходно испитивали сектор ове планине, али нису уочили ове специфичности.

У геоморфологији су позната пећинска обурвавања (пећина врела Рашка код Сопоћана) и делимична саламања (Мосор – Краљева пећ), међутим, потпуна отварања пећина, као на Белави, по целој дужини су мало позната појава.