Римске административне границе
И у најстаријим историјски познатим временима римског надирања на Балкан, средње Понишавље има статус граничног подручја. Прабалкански народи који су у то време затечени на овим просторима, у тежњи да одрже свој идентитет, жестоко су се супротстављали надирућој империји и већи део тих сукоба се одигравао и на овим просторима.
Иако су првој деценији нове ере домородачки народи покорени од Римљана, они нису изгубили идентитет попут трачког племена Беси, њихова култура и вера није одмах уништена. Она је дуго љубоморно негована и чувана по провинцијама. Разлике култура освајача и домородаца се губе и претапају тек касније латинизирањем и још више христијанизацијом у политичку и културну историју Рима. Домородачка култура је престала да постоји успостављањем једне велике космополитске-римске империје, у којој ће они постати поромањено - латинизирано становништво.
Средње Понишавље у римској провинцији Мезији
Укључивање данашње територије Србије у Римску империју и формирање провинција ишло је постепено. Највероватније да земље Трибала, Дарданаца и Меза нису биле организоване као провинција до краја Августовог времена (он је убијен 15. г. н.е.). Из тих разлога неки аутори као годину формирања Мезије наводе 15.н.е. Гримал, међутим, у „Римској цивилизацији“ наводи да је 44. г. н.е. формирана Мезија. То се логично слаже са даљим догађајима.
Чињеница је да је тек Марко Лициније Крас 29. и 28. г . п.н.е. у великом походу из Македоније на Мезе, Трибале и Дарданце и двогодишњег ратовања покорио ове крајеве и дефинитивно направио провинцију Мезију (Моесиа). Тако је названа по најмногобројнијим становницима Мезима. Моесиа је обухватала све крајеве од Мораве до Црног Мора и од линије Шар планина - Ћустендил - Пловдив. Јиричек, међутим, ово подручје дефинише као: „Од Саве и Дунава до испод Скопља и од Колубаре и Ибра до испред Пирота и Ћустендила (који су остали у Тракији)“. Тако се средње Понишавље нашло у границама велике римске империје, али и у првом формирању провинције Мезије у пограничном подручју („испред Пирота“).
Средње Понишавље у римској провинцији Mesia superior
Домицијан је 96. г. н.е. (у току ратова са Дачанима од 83. до 87.) поделио Моесиу на Моесиа Супериор (Горњу Мезију) и Моесиа Инфериор (Доњу Мезију). При томе је Моесиа Супериор обухватала простор линијом Београд Шар планина - Лом Паланка – Пирот – Ћустендил и између Дунава и Велеса. Већи градови Горње Мезије су били: Viminacium (Костолац као главни град), Singidunum - Београд, Horeum Margi - Ћуприја, Naissus– Ниш, Remessiana - Бела Паланка, Ulpiana - Липљан, Municipum Dardanorum - Сочаница на Ибру, Skupi– Скопље, Aque - Прахово и Rataria – Арчар код Видина.
Дакле, средње Понишавље у овом периоду припада провинцији Горња Мезија. Централно саборно место у коме су се одржавали провинцијски сабори - „народне скупштине“ према неким изворима је била Ремисиана. Углед Ремисиане је за то време био јако велики, и у њој су се сакупљали изасланици свих вароши Горње Мезије ради договора о заједничким пословима и вршења култа царевима.
Горња Мезија је захватала највећи део остале Србије. Само један мали део на југоистоку припадао је трећој области, Тракији. Источна граница Мезије од Куманова преко Трна ишла је северозападно ''између Беле Паланке (Ремесиана) и Пирота (Turres)''. Вулић је установио да''Бела Паланка је била сигурно у Горњој Мезији, што се види из једног натписа''. И меридијанским западним ободом ишла је једна важна римска граница. На Плочи и Сићевачкој клисури била је предеона граница градског среза (регио) Naissa– Ниша (регио Наиссатенсис) и Remessiane – Беле Паланке (регио Remesiannis).
Картографски приказ римске провинције Moesia Superior
Средње Понишавље у римској провинцији Dacia Mediterraneа
Трајан је основао провинцију Дакију, пошто је 107. г. н.е. покорио Дачане. Тиме је за дуже време (од 160 година) обезбедио мир на северу данашње територије Србије. У периоду позног Царства, већ пре Диоклецијана, Дациа је морала бити препупуштена Готима (271. г.), па је становништво из ње евакуисано на десну обалу Дунава и ту је формирана нова Дакија са 4 провинције.
Проглашењем Едикта о верској толеранцији (погрешно се назива „Миланским“ или „Константиновим“ 313. г.) временом је успостављена и црквена власт. Рачуна се да би то могло бити до И Васељенског сабора 325. г. У овом случају префектура Илирик, којој је припадала Remessiana није имала свој патријаршијски центар, већ је стављен под директну јурисдикцију Рима. Највиши црквени великодостојник архиепископ Илирика је столовао у Солуну и био истовремено солунски епископ. Старешине префектура и провинција су били митрополити, а њима су биле подређене епископије са епископима. Први најзначајнији епископ Дакије Медитаренее је био епископ Никета из 366. г. познат и као Никета Ремизијански.У доба писца и мисионара Никете Ремизијана је била и значајан књижевни центар.
Dacia Mediterranea и средње Понишавље у окружењу
Граница латинског и грчког говорног подручја
Упркос напорима појединих царева, латински језик се није наметнуо у целом царству чак ни као службени језик. Римљни су се показали врло толерантним, а међу њима онај најобразованији део је течно говорио грчки језик. Јиричек је установио да се „граница између латинског и грчког може доста тачно утврдити по натписима, миљоказима и варошким новцима. Она је од Љеша остављала Јадранско море, па је ишла кроз планине Меридита и Дебра, пролазећи кроз северну Македонију између Скупи и Стоби, затим је обишла Naiss и Remessianu са њиховим латинским грађанством, док су Pautalia (Ћустендил) и Serdica (Софија), заједно са Пиротским крајем припадали Грчкој области, те је, најзад скренула и ишла дуж северног обронка Хема према обали Понта“.
Из познавања римске цивилизације је јасно, да се успостављањем власти римске империје на појединим подручјима нису гасиле слободе употребе језика и верске слободе, као и развој опште културе. Напротив, као што је у самом Риму било питање културе говорити грчки језик, а у Грчкој латински, тако се и у новоосвојеним провинцијама успостављала динамичка равнотежа ове две доминантне културе. Која ће од ових двеју преовладати, зависило је од претходног утицаја и настојања домаће аристократије или црквених људи. Средином ИВ века н.е. у Remessianu делује писац из овог краја, човек од религије, епископ Ницета из Ремиссиане, који пише и ствара искључиво на латинском језику. Његова непревазиђена књижевна дела, као и данас певана ода Богу - Те Деум лаудамус је написана на латинском, а то важи и за његова остала књижевна и верска дела (нпр. Заједница светитеља - Цоммунио санцторум). Већ у суседном Туррибусу (Пироту) говори се и пише на грчком. Споменици који гравитирају Пироту, сем грчког писма, имају и вотивне рељефе карактеристичне за хелофону Тракију (као што је то трачки коњаник из Осмакове), а у Ремисиани су споменици, натписи на плочама и други писани трагови на латинском језику.
У склопу оваквог лоцирања путног правца и постаја, могла би се граница латинског и грчког говорног подручја поставити између муттатионес Латина и Турибус. Постаја - муттатионес Латина веома речито говори о могућности, да управо, она буде последња постаја на латинском говорном подручју. Географски, то би био правац Теловац – Ђурђевопољска котлина, с тим што би у њој за границу требало усвојити развође Св. Отац – Стража – Бабина глава.
Залазак антике – Јустинијанов период
После рушилачких инвазија и напада Хуна, Сармата и Гота (чије су војске тутњале и равнале све пред собом од Мораве нишавском долином ка Сердици), Јустинијан (527. – 565. г.), велики градитељ и обновитељ византијског царства, покушава да обезбеди мир и спокојство свом царству на самом заласку антике.
Од његових великих обнова и градитељства за Понишавље се везује обнова Naissa и Remessiane, а у Понишављу још и тридесетак кастела. За његово име се везује и подизање кастела Ferraria, где су били рудници гвожђа који су допринели богатству града Румизијане. Његови напори нису уродили плодом јер се од 602. до 614. г. на северним границама царства појављују нови варварски народи - Авари и Словени, који ће се коначно и населити на просторе средњег Понишавља. Догађај вредан пажње, који се догодио у средњем Понишављу у овом периоду је, сигурно онај, који се одиграо на Ускрс 599. г. када је Каган успео да организује Словене и порази римску (византијску) војску у близини Ремизијане. За време владе Ираклија (610. - 641. г.), који повлачи војску ради одбране од Персијанаца, продиру Авари и Словени и настањују ове крајеве. Словени затичу латинизирано домородачко становништво (углавном Трибале и вероватно Бесе) које говори искварени латински, на вишем је цивилизацијском и културном нивоу од придошлица, па је дистанца у првом времену била значајна. За дошљаке домороци су Латини.
MАТЕРИЈАЛНИ ОСТАЦИ КУЛТУРА АНТИЧКОГ ДОБА
Најзначајнији материјални остаци из античког доба су везани за централно насеље Ремизијану. Зато је посебна пажња овде посвећена управо њој.
Ремезијана- антички центар средњег Понишавља
Ремезијана се налази на главном римском војничком путу - Виа милитарис – од Сингидунума за Визант. Насеље је настало у подножју Великог и Малог курила у окуци леве обале Мокрањске реке, која се улива у Нишаву северозападно од града. Према Јиричеку основана је од Келта око 280. г. п. н. е., мада има хипотеза да су то урадили пре њих Трибали 292. г. Добила је име по келтском племену Ремима (Ремои, Реми). Детсхев оспорава ово мишљење и оснивање града приписује трачком етносу, а име града изводи од трачког личног имена Ремесис, Ромесис.
Име града од оснивања се не може тачно одредити, јер не постоје сигурни и епиграфски подаци. На почетку III века име града се помиње у натписима три споменика у виду формуле: R (es) p (ublica) sua Ulp(piana) или Ulpia. Непостојање имена Ремезијана на овим натписима може се протумачити двојако: да се Ремезијана тада звала Ulp(ia), или што је вероватније да је Ulp(iana), Ulp(ia) атрибут који се односи на Resesiannu. Овај атрибут је могао бити стечен под Трајаном (Улпиа Ремиесиана) и односио би се на градске статусе које су стекли већи број градова Горње Мезије и суседне Тракије под Трајаном.
Од доласка Римљана, почетком нове ере, античка Ремезијана је била у средишту провинције Мезије, заједно са Наисом. Касније ће се наћи у граничном подручју Moesie Superior и Dacie Mediterrane. Истовремено, она се налазила на важном путу од Наиса (Naissus) до Сердике (Serdica), у то време два велика античка града. Важност пута, рудна богатства и природна погодност значајно су утицале на значај и развој насеља.
У путним итинерарима, Ремезијана се наводи као мансио под различитим именима. Навођење различитих имена и путне даљине В. Томасхек објашњава тиме што је становништво Ремезијане наклоњено Риму. Због сличности речи Реми и Рома, њено предграђе називало се Романсиана или Роматиана. Тако се у:
- Антонинијевом итенерару (Itinerarium Antonini Augusti из друге половине III века) налази као станица под именом Remesianaна XXV римској миљи источно од Ниша (Naisso);
- Јерусалимском итенерару (Itinerarium Hierosluinatum из 333. године) она је под именом Романсиана на XXVIII римској миљи од Ниша;
- Римској итенерарној карти (Tabula Patutingeriana, VII. 4 после 330. г. ) где се налази под именом Romesia и на удаљењу од XXIV римске миље од Ниша.
Долина Нишаве је један од важних праваца кретања и трговачких веза разних култура и племена. Ремезијанска област је област од изузетног саобраћајног значаја.
Топографска и археолошка истраживања Ремесијане немају дугу историју. Први извештај о Ремезијани објавио је М. Валтровић у Старинару из 1885. г., позивајући се на допис и план Тасе Јелинића. У наредним бројевима Старинара објављена су истраживања инжињера Д. Сабовљевића, који је у овим крајевима боравио крајем XIX века приликом изградње пруге Нишавском долином. Његова ископавања су била нестручно изведена, али су пружила корисне податке за проучавање градског наслеђа . Град је посетио и генерал Ј. Мишковић после ослобађања од Турака, као и Ф. Каниц крајем XIX века. Они су оставили многе записе и цртеже о античким старинама у граду и околини. Детаљнија истраживања античке Ремезије су вршена после Другог светског рата, када је 1956. г. тим Народног музеја из Београда обавио прве убикације античког града. Издвојили су више градитељских слојева из различитих временских периода. Најмлађем слоју припада турско утврђење са кружним кулама зидано ломљеним каменом и дерсовано. Средњевековном, византијском хоризонту припадају делови бедема и осмоугаоне куле, рађени од камених блокова и опеке, везани дебљим малтерним спојницама. Античком утврђењу приписане су четвороугаоне куле и зидови у комбинацији камена и опека ужег формата. Испод турских бедема, на северној и источној страни, нађени су делови византијских римских тврђавских зидова. Кружне куле постављене су на осмоугаоним и четвороугаоним римским кулама. Детаљнија систематска истраживања овог простора су започета од 1976. г.
Према Гушићу урбанистички развој града може се пратити кроз неколико етапа. Оне би се хронолошки могле везати за развој римског насеља, касноантичког града, хришћанског центра и период у оквиру градитељске делатности VI века.
Ремезијана – римско насеље
Ремезијана је по римском освајању у саставу провинција Moesia, Moesia superiorи и Dacia mediterranea Према епиграфским налазима насеље је формирано у II веку, за време Трајана, када је постало значајна урбана агломерација са дефинисаним административним статусом]. За даљи развој и правни статус насеља најзначајнија је привредна карактеристика подручја Ремезијане. Насеље је било средиште и седиште управе рудничке области која је од изузетног значаја у рудницима богатој Дарданији (metalla Dardanorum). Рударство као најважнија привредна грана тога времена утиче на брзи развој насеља, а самим тим и на његов урбан изглед. На укупан културни изглед града утицала је и романизација домородачког становништва. Власт је настојала да романизацијом појединих подручја олакша експлоатацију природног блага.
О изгледу првог насеља постоје оскудни подаци. У II веку у Ремезијани је могло бити изграђено мање војно утврђење (каструм), које је касније могло бити уклопљено у систем касноантичког утврђеног насеља. На то указују многа кретања и историјски догађаји у том периоду. Познато је да су римске јединице по формирању Горње Мезије биле распоређене на свим важним позицијама. Ремезијана је имала велики значај, јер се налазила на главној саобраћајници Naissus – Serdica, на раскрсници путева који из града воде према унутрашњости територије, у котлини окруженој непроходним, и у оно време шумовитим, планинским масивима. Битне етничке и културне разлике међу становништвом су представљале потенцијалну опасност за стабилност области. Поред ових чињеница, важан податак који указује на постојање војног логора је и постојање рудника. Рудничка територија је под непосредном контролом и бригом војске, тј. њена организација се поклапа са организацијом рударске територије. Војно утврђење – каструм је представљало основу на којој ће се развити урбанизовано насеље. Његов тачан положај не може се одредити, јер не постоје остаци тог најстаријег утврђења. Могући разлог непостојања остатака каструма могао би да буде његово рушење због изградње касноантичког утврђења. То је могло да се одигра нпр. када је Каган са обједињеним Словенима 599. г. у околини Ремизијане потукао Римљане. За утврђивање положаја каструма на основи војног логора користе се искуства археолошких истраживања. Тако је познато да касноантичка и византијска утврђења настају најчешће проширењем и утврђењем војног логора. На основу тих сазнања бедеми логора у Ремезијани налазили би се унутар касноантичког утврђења.
Авионски снимак Беле Паланке из 1912. г. Јасно се виде контуре римског града
Ремезијана – касноантички град
У прва три века римске доминације Ремезијана остаје изван ратних сукоба. То је омогућило да се насеље развија и прерасте у четвртом веку у утврђени град. Под појмом град подразумева се насељено место у коме становништво задовољава своје привредне, трговинске, административне, културне и друге потребе. У римско доба град је имао исте принципе. Прихваћено је да су потенцијални градови они са правом муниципиа или колониа. Ремезијана је добила неки облик самоуправе за време владе цара Трајана. Али како је територија града због привредне активности у највећој мери зависила од централне власти, отворено је питање њене градске самоуправе.
Како не постоје подаци о правном оквиру формирања града у Ремезијани, урбанистички смисао града се може тражити посредно. Ремезијана је средиште привредног подручја. Привредна активност у овом подручју је водила подели рада из чега произилази потреба за разменом и трговином између његових становника. Централна власт је поједине судске и друге управне послове преносила на рудничке прокураторе, чије је седиште било у рударским центрима. Тумачења епиграфских споменика указује да је Ремезијана почетком III века веома значајно насеље у провинцији тако да се у њему одржава сабор горњомезијских градова (цонцилиум), као и да је у њему седиште царског култа. Све ово указује да се смисао града тражи пре свега у активности и потребама његових становника.
Део базилике на форуму Remessiane са стубовима из ранохришћанскиг периода
Према изнетим претпоставкама Ремезијана је у III и IV веку утврђени град. Урбанистичка шема наставља претходну традицију урбс qуадрата која се наставља и у IV веку.
Урбани склоп наглашава главне комуникације decumanus maximus и cardo maximus које су или наслеђене од раних логорских principalis и cardo или као нове формиране у касном античком периоду. Као доказ о градском карактеру сведоче објекти на локацији стара пијаца.
Грађевина базилике са западном оријентацијом апсиде – трибунала (друга грађевинска фаза, сл. 13.7) указује на њен цивилни карактер. Овакав тип грађевине дефинише се као басилица урбана, а настала је у III или IV веку. У вези је са обављањем свакодневних послова грађана. На време градње упућује покретан археолошки материјал, као и многе грађевинске појединости (пројектни модул, техника зидања и сл.).
Познато је да се форуми и други важни објекти налазе унутар утврђења. Тако је и у Ремезијани. На основи јужног бедема старијег утврђења, поред базилике па све до локације данашње библиотеке, надограђена је касније траса касноантичког утврђења. На то указују:
1. Kонфигурација терена која одговара положају пружања јужног бедема, док Коритничка река и обронци Курила чине природну препреку која учвршћује одбрану ове стране утврђења;
2. Oстаци објеката на јужном делу локације Стара пијаца су непосредно ослоњени на бедем и са њим образују грађевинску целину. Ови објекти припадају времену градње цивилне базилике (то је утврђено на основу дубине и начина фундирања, као и уједначених нивелета темељних проширења).
Локалитет стара пијаца са три грађевинске фазе
Фотографија другог дела Базилике на форуму Remessiane
По Каницу центар античке вароши био је толико простран као и Бела Паланка. Тај центар се на северу простирао до данашњег железничког насипа, а на истоку до иза данашње гимназије. На западу, ужа варош допирала је близу данашњег стадиона, а на југу до падина Великог и Малог курила. Римски град (који је имао 9 кула) се налазио на месту турске тврђаве која је подигнута на основама римског утврђења. Била је трапезоидног облика римског каструма са странама димензија: западна 200 m, јужна 214m, северна 220m и источна 273m. Са три стране град је био окружен водотоковима и то: на источној страни Врелском реком, јужној Врелском и Коритничком реком и северној Нишавом. Правцем данашњег главног друма назиру се цардо и децуманис. Касноантичко цивилно насеље данас се налази на подручју ужег градског језгра Беле Паланке.
Ремезијана - хришћански центар
На основу мисионарског деловања славног епископа Никете (338. – 420.) се закључује да крајем IV и почетком V века Ремезијана постаје седиште епископије. Никета је славни мисионар и црквени писац чије је име имало додатак Ремесианесис. У Ремезијани је од 449. до 451. године био и други значајни епископ, епископус Remessianis Diogenious. Постојање епископског седишта указује да је у Ремезијани преовладало хришћанство. Присуством епископија и развојем хришћанства интезивирају се промене урбаног садржаја града Ремезијане. У прво време за потребе хришћанства се нису градили нови објекти, већ су се преправљале и прилагођавале постојеће цивилне грађевине. Објекти се овако користе до момента када се за прототип хришћанског храма прихвата облик римске базилике. Тако ранија урбанистичка шема - касноантичког периода остаје непромењена и ослања се на цардо и децуманус. Овај модел се задржава до ВИ века, тако да континуитет урбанизма у Ремезијани остаје непромењен.
Ремизијана у оквиру градитељске делатности VI века
После провале варвара половином В века дошло је до страдања града. На испитаним локацијама утврђени су трагови рушења и поновног нивелисања појединих објеката. Урбанистичка шема остаје непромењена и током ВИ века. Унутрашња морфологија Ремезијане зависила је од ширег значаја градске области као и од укупних историјских прилика. Касноантички град је одредио урбанистичку форму позних епоха.
Археолошки налазина подручју Ремизијане
Урбанолошка анализа Ремезијане могућа је само на основу архитектонских остатака. Почетна слика о археолошком локалитету на територији града утврђена је на основу откривених објеката: Остатака античког утврђења, Локалитета на подужном профилу улице М. Тита и Карађорђеве, локацији - Стара пијаца, локалитета – Библиотека, остатака у простору парка, у близини цркве, локалитета - Стара школа и налазу vile rustice код железничке станице.
Локалитет Стара пијаца - истражени део
Локалитет Стара пијаца – општи поглед
:
Данас једини остатак виле рустике који је открио Сабовљовић
Остатке темеља виле рустике код железничке станице, које је открио Сабовљовић, је у облику крокија скицирао Felix Kanitz 1889. г.
На различитим местима у граду је утврђено постојање више гробних налаза који се могу третирати као некрополске целине. За сада се зна за три независне градске некрополе: јужна , источна и северна.
Детаљи из некрополе испод куђе В. Јовановића
На слици лево је приказан детаљ свода улаза у некрополу. Позади се види шахта коју је Јовановић направио да би се могло ући у некрополу. На десној слици се види улаз на јужној страни снимљен изнутра. Изнад се види отвор у облику прозора затворен плочом.
За допунске информације о Средњем Понишављу у римском периоду може се консултовати прилично богата литература као и монографија Митић, Д. Средње понишавље - основе стратегије заштите природних и створених вредности, Универзитет у Нишу, 2006.
