У хронологији развоја словенског типа објеката за становање и помоћних економских објеката средњег Понишавља разликују се морфолошки типови пребивалишта:Примитивни облици људских станишта(земунице - пећински станови, полуземунице – колибе („кошарке”)) и савршенији облици станишта(Колибе („кошаре”), плетаре, чатмаре, кованице, зидареи савремени објекти).
Земунице – облика пећинских станова - најстарији облици људских станова у Понишављу
Земунице – облика пећинских станова, као остаци насеља постоје и данас у Белој Паланци, клисури, Новом селу, Вргудинцу.
Леденица у дворишту Срђана Манића, ул. 14. бригде бр. 11. у Белој Паланци
Пећина у „Старом лозју” у атару Новог Села
Поглед на пећински стан у зимским условима
Полуземунице – колибе („кошарке”)
Полуземунице у средњем Понишављу су познате под именом - колибе („кошарке”). Грађене су тако да се у земљи копа удубљење правоугаоног облика од 2 до 2,5 m које се са унутрашње стране озида каменом, да се спречи одроњавање земље. Над удубљењем је грађен кров конусног или кружног облика, тако да се ослоња на земљу. Његов скелет се састоји од неколико кривих дрвета („главе”) засведених у врху. Да би конструкција била стабилна преко „глава” су стављани „доушници” (дебљи дрвени везачи) и заковани дрвеним клиновима „паузнице” (попречне притке). Изнад тога, слагане су храстове или букове „баскије” (ситна гора или шибље) и кров покривао ражаном сламом причвршћеном „притискаљкама”. Из средине одаје, над огњиштем, плео се комин који је кроз кров излазио као димњак. И кошарке су попут земунице имале врата од оплетеног прућа („лесе”). До њих се долазило преко неколико степеника укопаних у земљу. Ових полуземуница – колиба нестало је у Белопаланачкој котлини око 1900. г.
Кроки скица полуземунице – колибе („кошарке”) (реконструкција Д. Митић)
САВРШЕНИЈЕ СТАМБЕНЕ ЗГРАДЕ
Колибе или кошаре
Најстарије стамбене зграде, односно куће, у Белопаланачком крају су колибе или кошаре. Овде треба разликовати колибу – кошару од колибе – заклона.
Колиба је једноделна кућа овалног облика. Градила се на каменим или дрвеним темељима, на које су постављени зидови од оплетеног прућа. Колибе су имале исту кровну конструкцију као описана кошарка. Кошаре су млађе од колиба - заклона и постале су угледањем на њих. Кров колиба је био у слеме засвођен „на главе”и имао је комин обично покривен даскама. Као материјал за покривање је углавном служила слама, али је у зависности од локалних доступних материјала коришћено и друго растиње. Тако је упланинским селима Топоници и Космовцу сем сламе коришћена папрат, а у Моклишту и још неким низинским селима шевар.Унутрашњи зидови кошара облепљивани су глином помешаном са плевом. Ређе су грађене кошаре без комина код којих је дим излазио кроз зидове од прућа. Код нових кошара стављене су дрвене браве тзв. „кључарке”. На средини колиба налазила се ижа, која означује појам огњишта и куће. Основно покућство у колиби била је атула (остава за посуђе), водник за стовне (полица за тестије), наћве (посуда за брашно) и ковчег за чување успреме. Кошаре су почеле нестајати после 1877. г., а углавном су ишчезле пред Балкански рат.
Кроки цртеж колибе („кошаре”). Оваквих колиба кошара је било до педесетих година у Глами, до 1965. у већ скоро напуштеном селу Дол, а до 2000. г. је постојала једна у Моклишкој дубрави да би коначно и она нестала (реконструкција Д. Митић)
Плетара
У првој половини XIV века се после колибе развила плетара. Плетаре су грађене од материјала који су људи налазили у свом окружењу. Темељ је био од камена или јаких – дебелих греда, зидови су били оплетени прућем које се премазивало блатом са унутрашње и спољашње стране. Кров је такође плетен и премазиван блатом, да би држао ћерамиде, ако није покриван сламом. У селима Топоници и Космовцу плетаре су покриване седиментним лискуновим плочама (тзв. „куће под лискун”), што је одговарало локалним садржајима.
Старије плетаре, као и кошаре, нису имале прозоре. Ватра са огњишта која је горела у ижи користила се за загревање и осветљавање. Костић бележи да се први прозор на стамбеним зградама у насељима Белопаланачке котлине ставља на „Тасиној кафани” у Црвеној Реци око 1850. г. Седамдесетих година прошлог века плетара, која се градила обично украј двора лицем окренута у двориште, развила се у хоризонтали а на терену са нагибом и по вертикали.
Хоризонталним ширењем, ижи је додата једна, а затим и још једна соба („голема” и „мала”). Продужењем кровне настрешнице добила се подкровна сувота („сајван”, „подсушила”). Сајвани су били претходница доксату („ћошка”), а код плетара на ћелици под већом собом отворен је подрум („зевник”). Обично су уз плетару дограђивани као прилепци делови економских зграда. Грејање у плетарама се такође остваривало уз помоћ огњишта у просторији која се звала „ижа”. Код првих једноодељних плетара цела кућа је била „ижа”, да би се каснија она издвојила у посебну просторију. Огњиште је са свих страна отворено, а продукти сагоревања се такође изводе преко „комина” само узгонском силом на бази разлике у густини ваздуха и димног гаса.
Плетара Ђорђа Антића у селу Клисури - У време када је овај снимак направљен ово је једна од најстаријих кућа у селу
Чатмара
У првим деценијама XIX века плетару замењује чатмара (за овај тип куће се срећу и називи „чакмара”и „четмара”). Кућа - чатмара има следеће конструктивне елементе: темељ од камена, греду темељачу, диреке, појанте, заклопњачу, ћириште, главе („рогове”). Између дирека, постављали су се краћи и тањи стубови, тако што се темељача, греда на средини и потплотњача издубе ради чвршћег углављивања стубова. Простор између дирека плео се прућем, а затим се премазивао блатом. Назив кућа чатмара потиче управо од овог конструктивног елемента – дела зида исплетеног од прућа који се назива „чатмом“. Материјал за омазивање припремао се од иловаче и сламе. Облепљивање се вршило и са унутрашње и спољашње стране.
Изглед чатмаре. Иако делује доста „лагано” има два нивоа. На слици се види изглед са предње стране. Покривање је изведено ћеремидом
У већини села дводељене чатмаре биле су покриване ражаном сламом. Чатмаре су се бројније почеле покривати ћерамидом после 1877. г. Костић је још педесетих година нашао „чатмару” Душана Младеновића у Горњој Глами са делимичним сламним кровом.
Кованица
Следећи новији тип куће је кованица. Конструкција ове куће је од дрвета. ,,Кованица је уведена по угледу на градске куће, на које често личи у потпуности, јер по унутрашњем уређењу ова кућа је иста као и градска. Гради се постављањем дрвене конструкције на камене темеље. На главним и помоћним гредама укуцају се летве на најмањем могућем размаку, тек толиком да се празан простор између њих испуни блатом”.
Кованица - помоћна зграда власника Видојка Петковића из Горње Гламе. Власник је вешто искористио нагиб терена тако да је добио подрумске просторије и простран основни део на горњем нивоу. Покривена је ситним црепом – бибером
Зидара
После кованица настао је најновији тип куће који се подизао од тврдог и квалитетног материјала – зидара. То су куће варошког изгледа, које су масовно почеле да се граде тек у XX веку. Материјал за градњу ових кућа је првобитно био ћерпич, а касније и печена цигла. И поред тога што су се печалбари из овог краја масовно бавили цигларством по средишњем делу Србије, интересантно је да се чатмара дуго одржала. Куће од ћерпича нису успеле напречац да потисну своју претходницу чатмару, која се и даље дуго градила.
У зидарама је грејње јако шаренолико и зависи од старости објекта. Креће се од кубета, „црног шпорета”, преко „белог шпорета” до котлова са централним грејањима. Наравно ови задњи случајеви са централним грејањима су извођени најчешће као накнадни радови.
ПЕЋИНСКО НАСЕЉЕ У КЛИСУРИ
У атару села Клисуре тачније у пределу клисурске Дубраве још увек је видљиво око двадесетак пећинских станова. Они су у неколико редова степенасто поређани од обода Дубраве ка кориту периодичног потока Пачке падине. Према предању пећинско насеље је формирано у првој половини седамнестог века након уништења варошког насеља Суве Клисуре или на турском Куручесме, важне путне станице на Цариградском друму.
Један део преживелог становништва Куручесме, након турског покоља, населио је овај предео и у бигру издубио пећинске станове или „дувке“ како се у локалном дијалекту називају. Тако је формирано пећинско насеље за које Цвијић наводи да је вероватно тачно народно предање по коме је било око 100 земуница за становање и толико пећинских стаја. У њима су становници Клисуре живели до краја седамдесетих година 18. века када се после епидемије „чуме“ (куге) померају на темену Дубраве и граде куће од дрвета, блата и сламе.
Неки налази на овој локацији из неолита као и предмети из римског периода, а и неодговарајућа архитектура стамбеног простора за период 17. и 18. века намећу хипотезу да је можда реч о много старијој људској насеобини која је само у том периоду, већ готова, послужила избеглим људима да се сакрију од несреће и настане и ту остану нешто више од једног века.
„Дувке“ носе називе родова или фамилија који су живели у њима (Ђерина ,Мисирска,Поповска,Будуровска,Пиштољковска,Каринска,Каланковска дувка...). Камене собе су различитих величина од 3 до 7 метара у ширини и од 2 до 3,5 метара у висини, округлог су и елипсастог облика и на зидовима су видљиви трагови копања у бигру . На подовима су издубљене јаме за чување хране такозване житне јаме и јаме за смештај и скривање покућанства. Најчешће је по једна или две јама у пећинском објекту. Оваквих јама има и ван станова једна још увек добро очувана је на стази која пролази поред пећинских станова. Према казивању старих становника и у подножју приликом орања или других пољских радова проналазили су или упадали у овакве јаме. Што такође говори о величини насеља. Жлебови на површини јама служили су да се каменом плочом затворе и тако прикрију. На Стојином врху који се издиже изнад клисурске Дубраве био је дежурни добошар који је упозоравао становнике овог пећинског насеља о наиласку Турака или друге опасности на Царигратском друму.
