С обзиром на географски положај средњег Понишавља, преко кога пролази природни пут од средњег Подунавља за Босфор, оно је морало од праисторије бити потенцијални пут. Ако је тада било неке градње у њему, хипотетички је то у периоду од 455. г. до 424. г. п.н.е. када је Трачки краљ Ситалекс проширио очеву државу до Стримона, Егејског мора и Понта и градио путеве, унапредио трговину, склапао савез са Атињанима, створио велику војску, опустошио Македонију, али погинуо у сукобу са Трибалима. Трибали су (изгледа) држали леву обалу Понишавља и могуће је да су се неке од тих активности одвијале и у средњем Понишављу, али о томе нема никаквих ни писаних, ни археолошких доказа.
Први писани трагови о саобраћају и градњи путева се односе на Via Militaris. Његову трасу помало песнички описује Јиричек: „Остављајући сунчану обалу Пропонтиде (Мраморног Мора), ова прастара саобраћајна жила води кроз целу плодну увалу Марице (Хеброс) све до у близини њених извора, прелази ваздушасте висине тзв. Трајанове капије, улази у Софијску котлину, опкољену са свих страна снегом покривеним брдима, држи се тока Нишаве и касније Мораве (Маргус) све до њезиног улива у Дунав”.
Само средње Понишавље, у овој траси, је подручје где се главна уздужна балканска комуникација укршта с попречним путем Биначко Поморавље - доње Подунавље. Тако је ова област, према саобраћајном положају и функционалној комуникативној улози, једна од најважнијих области југоисточне Србије.
Via militaris
У римско доба саобраћајна магистрала моравско – нишавска – маричка је била једна од главних на Балканском полуострву. Од Ниша на исток водио је антички пут Виа милитарис. Римски војнички пут је обилазио Сићевачку клисуру. Он је ишао кроз раван котлине у долину Куновице, па је преко платоа Плоче пролазио развође Куновице и Црвене Реке и улазио у Белопаланачку котлину, до античке Ремизијане. Од Ремизијане друм се пружао југоисточним ободом котлине, пролазећи поред села Кременице на подножју Миличиног врха и подбелавски плато. На Миличином врху (668 m) налазио се кастел који је штитио друм, а југоистично на Буковој падини, на путу је била античка станица Мутацио Латина, по Итинераријуму – Хиеросолyмитануму (из 333. г. н.е.) удаљена 9 римских миља од Ремизијане. Од ове станице ишла је стара римска траса, северно од села Великог Суводола обронцима Белаве на Пирот (Turrubia). Овај пут, као главни правац коришћен је и пре Римљана, у праисторијско доба, али су га Римљани проширили, насули и поплочали крупним камењем, стварајући од њега грађевину првог реда, као и од других важних путева у царству. „За градњу римских путева (Via militaris, Via publica, Agger publicus, Strata) утрошено је врло много. Били су по правилу, девет корака или 6 m ширине поплочани великим полигоналним камењем или посути песком. На стеновитим местима усецани су у стене, са напором који задивљује, пре изума модерних средства за распрскавање. Преко река, потока и провалија водили су каменити мостови, ређе дрвени. Избегавали су се заобиласци и држало се праве линије са толиком упорношћу да је поплочани пут често ишао узбрдо и низбрдо са великим нагибом. Путеви су били мерени и обележени каменим стубовима (милиаре, лаписс). Цела цеста била је измерена; свака римска миља (милле пассум), од којих је 5 долазило на једну географску миљу, 3 на један турски час, 1 на 1482 m, 1/8 на један стадион, имала је камени стуб с натписом (milliare, lapis, ...)”.
Карта саобраћајне мреже на простору Белопаланачке котлине
Римски војнички пут (завршен до Ниша 33. или 34. г. н.е.) био је дуго време једини спој између Запада и Истока и представљао је, са стратешког и трговачког гледишта, најважнији пут Балканског Полуострава. Тај пут је у Белопаланачкој котлини местимично био очуван и у XVI веку. Ханс Дершвам га је нашао 1553. г. местимично очуваног и поплочаног изнад села Клисуре и преко планине Белаве. Остатака римских утврђења има и данас.
„Латински пут”
„Латински пут” је са севера из правца Тимакум Минуса улазио на ремезијанску територију. Први кастел и таберна били су на преседелини Бабина глава, а следећи у Долу на десној обали Нишаве. На овим местима је касније Митхад паша 1862. г. изградио карауле и хан. „Латински пут” се у Ремезијани укрштао са Виа миллитарисом и даље ишао кроз Коритничку котлину испод утврђења на Малом курилу, па поред античког насеља Мокре долазио до Дивљане, где је на Игришту била таберна, а од XVIII века турски хан, а у Врбици кастел. Следећа утврђења су била код Горње Коритнице, Бежишта и код вододелнице код Ресника. У Горњој Коритници је током 2003. г. извршено ископавање утврђења на доминантној тачки на самом улазу у Ждрело.
Цариградски друм
У средњем веку кроз ову област водио је Цариграрски друм (Истанбуљол). Ишао је од Ниша долином Кутинске реке кроз Заплање, па је Суву планину прелазио преко њене најниже преседлине Змијине ливаде изнад Јагличја. Он је под северном суподином Суве планине ишао развођем између Црвене и Јелашничке реке и долином Црвене реке у Белопаланачку котлину ка Белој Паланаци. Из Беле Паланке друм је пролазио кроз село Клисуру, пео се на један изданак Белаве, пролазио кроз Суводол, ишао подножјем Белаве и Асарлуке и улазио у Пирот на Бистрицу. Овим путем су се кретали товарни и колски саобраћај, пролазиле су дипломатске мисије и царска посланства, путници и др. Због обезбеђења саобраћаја, на путу су у XVI веку постављене страже с бубњем. Ове страже су уједно имале и заштитну улогу античких кастела и средњевековних утврђења.
Алтернативни пут из Белопаланачке у Пиротску котлину
У другој половини XВИИИ века успостављен је још један пут из Белопаланачке у Пиротску котлину. Он је ишао од Пирота преко Бистрице, северним подножјем Асарлука и Момчиловца, Будиног-дела, Темштице, поред Црноклишта и даље северном страном Белопаланачке котлине поред Клења, Моклишта и Дражева ка Црвеној Реци.
Нишавски (Митхад пашин) друм
Године 1862. саграђен је Нишавски или Митхад пашин друм. Тај друм од Ниша води долином Куновице на плато Плоче и преко њега кроз југозападни део Белопаланачке котлине ка Белој Паланци. Из Беле Паланке он води кроз Цигански Кланац, поред Старчевог Хана, Круше и Хајдучке Чесме, кроз Шумје у Пирот.
Попречни пут Подунавље - Белопаланачка котлина - Биначко Поморавље - Власина – Знепоље
Попречни пут који спаја Подунавље, водећи преко Белопаланачке котлине ка Биначком Поморављу, Власини и Знепољу - кроз долину Коритничке реке и даље, постојао је и у античко доба. Пролазећи кроз Коритницу, овај пут се везивао за Виа милитарис код Ремезиане. Претпоставља се да се он продужавао трагом данашњег пута у римски друм, који је водио долином Тимока. На то указују остаци античких градњи око ранијег караванског пута, а којим је упоредо ишао још старији пут познат као „Латински пут”. Овај пут је у турско доба био од великог значаја за белопаланачка насеља са десне стране Нишаве, јер су она тим путем трговала са Подунављем. Он је познатији као „Белограџиски пут”, који је преко северног обода Белопаланчке котлине водио кроз Белопаланчки буџак на Балта Бериловац и преко превоја Св. Николе у Ћупрењу (Ћупрен) даље за Белограџик и Видин. Митхад-паша је овај пут доградио и утврдио јаким караулама. Од 1877. г. варијанта овог пута је најпогоднија веза са Сврљигом и Књажевцем.
